Da li je Trenutak kada nešto započinjemo zaista početak? Mora da jeste… pa: započinjemo… Ali, istovremeno i nastavljamo… Jer, tog početka ne bi ni bilo da nema onoga što smo proživeli kroz svoje iskustvo… 🙂A sinoć je Umetnost Ravnoteže stvarno prošla kroz proces razumevanja sopstvene Istine, izgovarajući je kroz peti energetski centar (petu čakru). I tako smo na početku usred ciklusa koji iz korena menja stečena uverenja, prepoznaje kako ne može da se izdrži u odnosima koji nas iscrpljuju i ne ispunjavaju, shvata na kom mestu naš ego želi da nas zadrži, osvešćuje gde naš logički um preuzima kontrolu i ne dozvoljava nam da osetimo šta naše suštinsko biće zaista želi i vodi nas ka razumevanju našeg pravog Zadatka.
Pojavila se UMETNOST RAVNOTEŽE. NEčim izazvana. Da prepoznamo. Da osetimo. Da doživimo. Da iskažemo. Ono što jeste.
Ciklusi od 7 radionica traju duže od 4 godine, a sinoć je Brankova 23 svetlela nekom novom čarolijom…
Izrečeno: ‘Ja mogu’ ili ‘Ne mogu sada, ali želim da mogu’ – Otvara nam vrata da zaista postane Chi-Sto, kako reče predivna Irina: ne jedan Chi, nego 100 Chi (vitalna energija x 100)… Zašto? Zato što je Istina.
A da bi moglo, neophodno je da verujemo. Verujemo u proces. Verujemo u dobro, čak i kada je teško. Verujemo da postoji Plan bolji od onoga koji je u našem Umu.
I zato je ovo pravi Trenutak za početak. Bolji od onoga o kome sam mislila ovoga Božića, spremajući se da započnem sa pisanjem bloga.
Uostalom, ko sam ja da pomislim da imam Moć odlučivanja o Trenutku Početka?
Tako je nekako lako kada možemo da se prepustimo i doživimo ono što se inače već dogodilo…
Neka nam je srećan Početak!
