I tako…. Nekako je bilo logično da se posle desetogodišnjeg organizovanja holističkih seminara kroz vikende, aktivne sedmodnevne i desetodnevne odmore, rafting, jedrenje, planinarenje, jogu, Qi Gong, Thai Chi, različite radionice u Srbiji i van nje, ‘Umetnost ravnoteže‘ pretvori u jednomesečni ciklus vezanih radionica koje su započele 29. jula, a završile povratkom u Beograd 29. avgusta 2016. godine. Ničim izazvano, bez obzira na naš prvobitni raspored, vratili smo se tačno posle punih mesec dana.
Dakle, ovo naše leto je započelo još pre četiri godine, sa prvom grupom ‘Umetnost ravnoteže’ koja je krenula na jedrenje iz Volosa, gradića na obali Egejskog mora, iz koga uobičajeno krećemo kada jedrimo Sporadama. Tada sam prvi put ugledala Argo, čudesan drveni brod koji je napravljen kao maketa broda kojim je Jason sa argonautima krenuo u potragu za Zlatnim runom. I, posle 3 godine, zahvaljujući jednoj posebnoj i čudesnoj ženi sa ogromnim znanjem i još većim osećajem za ljude i ljudskost, Nataši Korici, Kavkaz počne da nam se pokazuje u svoj svojoj lepoti i unutar Zemlje (‘Prometejeva pećina’) i na njenoj površini.
Posle mnogih priča sa ljudima koji su želeli da nam se pridruže, nas šestoro smo krenuli za Budimpeštu, odakle nas je jedna od onih čudesnih letelica koje nas transportuju nebom spustila u Kutaisi, u Gruziji. Iako smo pošli nas šestoro, razmenih sa našom Natašom osećaj prisustva Sedmog (sedam čakri ☺ ) i snažne muške energije…. Neobjašnjivo. Jako. Bitno za ceo naš proces.
Posmatrajući zemaljsku koru(icu ☺), pitala sam se šta bi Argonauti rekli da nas vide sada… I tada se pojavi Sedmi. Snažni, veliki Laša. Mladi Gruzijac koji je od svojih 30 godina, već 10 potrošio u ratu u Avganistanu. Kad pre? A opet… Ko da nas sa neba spusti tako duboko ako ne ta crvena energija Marsa? I tako se spustismo u Zemlju, u drevni podzemni grad gde je sve potpuno savršenih oblika, uglačanih kapima vode, sa čudesnom igrom svetlosti koju je omogućio savremeni trenutak i sjajni umetnik koji se igrao bojama. Da li da naglasim da je boja koja nas je dočekala crvena (boja prve čakre)? Priča o Prometejevoj pećini je beskonačna kao i filigranske skulpture koje žive svoj milenijumski život pod Zemljom.
Sa osećajem da smo dotakli vrh svog korena, krenusmo ka Stepancminde, odakle smo naredna 4 dana hodali obroncima Kavkaza, napajajući se mirisima, vodama i vazduhom lagano se penjući i spuštajući do potoka, vodopada, pašnjaka, manastira i crkve Velikog krsta gde je Sveta Nina napravila krst od grančica vrbe i svoje kose, posmatrajući galop poludivljih konja, družeći se sa onima koji su navikli na čoveka, kupajući se u mineralnim vodama u prirodnim bazenima, vraćajući se u doba bronze i matrijarhata (zašto li sam se tamo osećala tako snažno ‘kao kod kuće’? ☺ ) u kamenom gradu …………, putujući makadamom dva sata do ‘kraja Sveta’, do Džute, gde su planinari Poljaci pitali naše raspevane članove grupe: “Do you know Wrazgwanala gwana jowgovana?“ I tako, noseći naše kamenčiće sa Gudaurija, prolazeći kroz krda krava koje zauzimaju mostove, ušli smo u Tbilisi gde se sve spojilo u jedno: na malom prostoru najviša pravoslavna crkva na Svetu, pored nje katedrala, u blizini džamija i između svih njih sinagoga. I ljudi. Sa dobrodošlicom na usnama, ali bez obaveznog osmeha. Samo kada je iskren. Domaćini. Ponosni. Snažni. Istiniti. Možda je to najjači osećaj: žive svoju Istinu. Zato što veruju. Zato je i naša Istina izašla tamo. Na Gudauriju.
Tbilisi nas je isparatio sa svim svojim spojenim nespojivim krajnostima ka gradu na Bosforu i zatim, dalje, ka našem belom gradu.
Kratak boravak je trebalo da bude samo prepakivanje za nastavak putovanja. A to kratko bivanje nam je malo donelo, a mnogo odnelo. Otišla je naša Nada Ličina. Posle 9 meseci, koliko se njena Duša spremala za odlazak. Sve češće pomislim da je moj povratak u Beograd planiran samo da bismo imale priliku da se dodirnemo poslednji put. Šta možemo kada dođe vreme da ljudi odu? Da prihvatimo odlaženje. Nemo i glasno opraštanje od Tvojih očiju je nestvarno živo. Hvala Ti za naš Trenutak, Nado.
I sve vreme na našem daljem Putu si bila sa nama.
Posle Kavkaza, Olimp mi je nekako izgledao mali za velikog Zevsa. A opet, nije On slučajno baš Olimp izabrao.
Prvi osećaj: vraćam se Kući u Grčku. A kod kuće: svi. Rodbina, prijatelji… Radost zbog ponovnog viđenja. Šta se promenilo za godinu dana? Sve. Osećaj da neki ljudi odlaze i zahvalnost što više nisu deo naših života. Ali, dobro. Svi koji treba su tu. Neki kao životna radost, oni drugi – kao iskušenje.
Pitam se: Kuda sada sa našim Zlatnim runom? Kako se ono čuva? Previše je dragoceno da ga ne zaštitimo. A nismo navikli da se štitimo. Zar nije Ljubav i otvoreno srce to koje nas štiti? Kod nas je sve otvoreno. Jasno. Nema tajni. Čisto je. Izloženo. Namenjeno svima. Ali ne i svakome. Ne može svako da primi. Previše dobrog. Previše čistog. Nije lako kada se predugo živi u laži. Kako onda? I da li Dobro može da bude previše?
I shvatim: Počeh da se pitam. Zašto? Otišla nam je Nada. A sa njom i Vera. Šta će biti sa Ljubavi?
Okrenuh se oko sebe i shvatih da je ovaj Trenutak preispitivanja trajao par sekundi. U magnovenju mi se vratio monumentalni obris Dede Kartlis iz Tbilisija koja u jednoj ruci drži mač da poseče loše i posudu da nahrani Dobro. I vratih se. Posmatram. Ljudi rade ono što su oni. Ja ono što sam ja. I to je tako.
Proces je počeo.
Drevno učenje sufija ne može odmah da se prepozna. Zato što dolazi kroz osećaj i uvide. Kroz osvešćivanje znanja koja su u nama. Kroz igru brojeva i (ne)razumevanje, sa velikim Laurinim razumevanjem za neshvatanje i sa željom da se razume. Nismo ni mislili da će biti lako. I onda ponovo dodir sa korenom. I prasak. I neverica da neko kome je planina dom, ko se bavi klajbingom ceo život, padne baš tu, u Dionisijevoj pećini. Lom kosti predstavlja ogromnu transformaciju u svemu što je naš dom, naša materijalna sigurnost i stabilnost. Neverovatno bolna simbolika za nekoga sa kim se prepoznaje moja Duša. Draga Laura… I ponovo… Nemoć. Šta možemo da uradimo? Samo da je što pre transportujemo do Italije, da operiše slomljen zglob desne noge. Kost je slomljena na tri dela, kao i Dom u koji se vraća. Taj Put kojim ideš više neće biti isti. Srećan Ti novi početak, my Soulmade.
Shvatiš kako si blagosloven, jer si okružen ljudima koji odmah delaju: tri Herculesa koji su nosili Lauru stazama Olimpa, kao medved koji je pomagao Sv Dionisiju da izgradi gornji manastir noseći građu. (Da li postoji sumnja da je Laura, moja sestra po Duši, deo naše velike holističke kuće?) i dvoje koji su je bezbedno doveli u njen grad da započne njeno zaceljenje. I baš njih dvoje pre mnogo godina odlučili da im ja budem roditeljka? Taj osećaj da mogu da se oslonim i ne moram sve sama je neprocenjiv. Zahvalnost.
Herkulesi
Ukazalo se da upravo ova nedelja od 4 kroz koje je prošla Umetnost ravnoteže postaje osovina oko koje se vrti ceo naš proces. Predaha nema. Zato je bilo važno da na Prionji, pored vodopada, pustimo glas. Ne znam otkud, ali pojavilo se ‘Zajdi, zajdi…’ I u tom trenutku se nekako sve pustilo… A opet… ostalo mnogo toga.
Naredna dva dana su zahtevala da sve ono što se pojačano akumulira izađe kroz reči. Mislim da nikada kao tada nije bilo važno da se verbalno kanališe energija cele grupe. I onda, kroz dva koncentrična kruga, svi učesnici osetiše povezanost kosmičkom vezom sa najvažnijim relacijama u njihovim životima: sa roditeljima, decom, partnerima, prijateljima, oslobađajući se od krivice, osude, ljutnje… Ovaj rad je bio ključ koji je otvorio velika vrata za završnicu procesa koji je zaokružen sa argonautima koji su se konačno vratili u Volos.
Brodovi su pripremljeni, mapa je na stolu i prasak od smeha kada shvatimo da sve što smo mislili i što je na mapi ucrtano, nema veze sa onim što će nam se događati, jer je vetar počeo da duva ‘ne poštujući’ sve date prognoze ☺. Dakle: krećemo! Kuda? Tamo gde nas vetar odnese. Ili motor odveze. U luku koja će biti bezbedna i dati nam sigurnost na našem početku. Tako u nedelju osvanusmo u Svetoj Nedelji.
Bilo je inspirativno, posebno i jedinstveno iskustvo svedočiti životnom procesu u kome čovek koji upravlja brodom (čitaj: naš skiper Kiki ☺ ), ne znajući o našem programu ništa, svaki put daje uvod našim radionicama svojom spontanom pričom: o svom korenu, poreklu i domu koji se izmešta zbog ratova i borbe da se preživi, o odnosima sa drugim ljudima i uživanju u životu kroz hranu i ples, o egu koji te tera da se dokazuješ i zaboraviš šta je zaista tvoj život, o suštinskoj, beskompromisnoj ljubavi, o potrebi da se izrazi kroz kreativnost, reč i pesmu, o koncentraciji u umu i osvešćivanju sopstvene uloge u Svetu. I sa svakim tim uvodom, nama se otvarala nova luka, novo sidrište, novi izazov i suočavanje sa sopstvenom moći i nemoći, prihvatanju i neprihvatanju, beskrajno mnogo smeha, pesme i plesa i istovremeno najznačajnijih uvida za naš dalji životni Put. Po prvi put smo bili prinuđeni da dva dana provedemo u istoj luci, u predivnom gradiću Skopelosu, a da pritom oni odvažniji okuse puna jedra, uvide Moć Prirode i osete zahvalnost Vetru koji ne može da se veže i kojim ne može da se upravlja, a pritom nam svojom snagom omogući kretanje po uzburkanom moru, dajući ogroman osećaj slobode koju samo stvarno veliki mogu da nam pruže. To je taj poseban osećaj da si nošen ogromnom silom upravo tamo kuda treba da ideš i taj doživljaj sopstvene snage koja je prava Moć samo kada se isključe naš ego i um, a vođstvo preuzme Srce i prestaneš da postavljaš pitanja.
Nema pitanja kada prihvataš… veruješ i jesi.
Ti savršeni trenuci kada upravo ovo osetiš događali su nam se iz dana u dan: kroz smeh na jedrilicama, u tavernama, u ukusima i mirisima, u igri, u plivanju, skakanju u vodu, u tišini, u najdubljoj meditaciji na zlatnom pesku, na malom ostrvu koje je uvek puno ljudi, a samo tada, baš nas sačeka prazna plaža i Sunce koje uranja u pučinu.
Taj magični trenutak praznine i ispunjenosti… Prelazim pogledom po našoj grupi… Tu smo svi osim jednog skipera… Znači: 17… Zato je celo… Zato je sve: 17= 1+7=8 – osmica kao oznaka beskonačnog… (neko je morao da čuva brodove ☺)
8 kao nagrada za proces koji smo prošli (Na prethodnim radionicama, uvek nas je bilo 16=1+6=7 – dok smo učili o holističkom biću kroz energetske centre, prošli kroz proces i došli do 8 ☺. Na zlatnom pesku. Dovedeni. Snagom Vetra i slobodne volje. Ne pitamo se kako je to moguće zajedno. Jeste. Verujem.
I poslednje večeri kada u ribarsko selo (5 kuća = 5 taverni) dođe cirkus. Na čelu Čarolije Čovek sa Aljaske. Došao pre desetak godina, zaljubio se i ostao u Grčkoj. Ljubav.
Simbolika koja zaokružuje naš ciklus: ‘Umetnost ravnoteže’ na jednom visokom točku žonglira upaljenim bakljama, hoda na konopcu gde se izmotava dok balansira, na kome sedi, leži, glumi da spava, a sigurnost mu daju deca koja drže drugi kraj konopca. Sigurno je samo kada je Chi-Sto. Kao Duša deteta. Kao Ljubav Deteta. Ogromno umeće i neverovatna inteligencija, prisutnost, koncentracija, osećaj za ljude i njihovo uključivanje u zajednički život. I to u momentu kada jedan od nas slavi svoj rođeni dan. I započinje novi ciklus. Jednom rođendan = svima rođendan. Cirkus. Nestvarno.
Svesni rečite simbolike, zavirismo u Maje i to šta bi oni rekli. Po Majama, postoji 20 znakova u kojima se prepoznaju svi ljudi. Od 18 ljudi na jedrilicama, mi smo bili 18 različitih znakova. Ovakav spoj nam se još nikada nije dogodio. Slaganja ovih različitosti na dve ‘orahove ljuske’ i dopunjavanje kroz izazove i stvaranje jedinstva je bilo kao stvaranje slagalice koja daje apsolutno savršenu sliku.
Dalje, kažu da je energija koja je argonaute povela na Put 29. jula (2+9+7=9 – broj kojim se sve završava, a slaže se sa svima), energija magnetnog belog vetra čije je pitanje: Koja je moja svrha? A zadatak: Komunikacija.
Energija koja nas je dovela nazad u Beograd 29. avgusta (2+9+8=1 – broj koji predstavlja novi početak) je energija crvenog ritmičkog nebeskog šetača čije je pitanje: Kako mogu da se organizujem da postignem ravnotežu, kao neko ko je sposoban da komunicira sa svim ljudima (na svim nivoima bez obzira na znanje, rasu, pol, godište) i da im pomogne da budu dobro – on je neko ko može da bude i gore i dole, što je i njegov najveći izazov: kako da uskladi gornji i donji svet.
Sedmodnevno putovanje je nosilo energiju žutog rezonantnog ljudskog bića koje donosi odgovor na pitanje: Kako da izbalansiram svoje služenje drugim ljudima, razumejući naše vrline i mane, mogućnosti i ograničenja. Posebno je interesantno da se energija grupe poklapa sa energijom jedne učesnice koja je pritom kapiten u jednoj od naših reprezentacija (a ekipa sa jedrenja je predstavljala reprezentaciju u našem zajedničkom procesu Leta dobrih vibracija). Zato nije čudno što je upravo ona donela veliki kamen u obliku srca na naš brod ☺.
ZAHVALNOST se piše velikim slovima zato što nas je nešto spojilo na našem zajedničkom putu.
HVALA na svakom trenutku provedenom zajedno, a posebno onima koji su nam pomogli da sve uradimo, dođemo i bezbedno se vratimo: Isidori, Branku, Nataši, Verici i Nebojši, Lauri, Sneški, Kikiju, Otu, Sofiji, Zoranu, Mihailu i Danetu.
SREĆAN NAM NOVI CIKLUS!
